Књигоцид: Деведесетих из хрватских књижница избачено 2,8 милијуна неподобних књига

Књигоцид деведесетих у Хрватској

Књигоцид деведесетих у Хрватској

Уклањање и уништавање књига најчешће се прикривало навођењем отписа као легитимног, уз обавезне саморазумљиве изјаве о неподобним књигама, писаним на ћирилици, идеолошки неприхватљивим, опасним, штетним и непотребним

У загребачкој Галерији Нова одржана је изложба/акција под насловом »Отписане«, којом је хрватски кустоски колектив WHW – у поводу 20. годишњице Олује – подсјетио на књиге које су тијеком 1990-их насилно избачене из књижница. Пројект о »отписаним« књигама темељи се на подацима о уништавању књига у Хрватској деведестих које је Анте Лешаја сабрао у књизи »Књигоцид: Уништавање књига у Хрватској 1990-их« (Профил & СНВ, Загреб, 2012). Лешајина књига показује да се у случајевима уништавања књига, слично као и споменика НОБ-а, није радило о ексцесима појединца, како то тврде службена очитовања, већ о намјерном и суставном дјеловању које симболички сажима доминантну политику 1990-их.

Прогони књига

Анте Лешаја подсјећа да је уништавање књига из идеолошких разлога старо колико и сама књига. Иако је из литературе познат давни кинески случај, још из 213. п. н. е., кад је цар Чин-шихуанг-ти дао уништити све оне књиге за које је сматрао да су »неподобне«, тек се нововјековље може »подичити« да је у томе било најпродуктивније. Термин »прогон књиге« најчешће се повезује с двије појаве које су снажно обиљежиле нову еру – с процесом искорјењивања херезе сваке врсте који је покренула инквизиција, те с нацистичким покретом за духовну обнову њемачког народа, у име чега су се књиге ритуално спаљивале. У оба та случаја уништавање је покушај затирања критичког мишљења, кад су истовремено с књигама, »палили« и ауторе ако су им били доступни, а било је случајева да је инквизиција искапала ради спаљивања и њихове лешеве. Спаљивање као симболички чин инспирирало је њемачког пјесника Хајнрих Хајне да 1844. године у свом спјеву »Deutschland – ein Wintermärchen« напише: »Пламен ломаче/Прогутао је овдје књиге и људе/Притом су звонила звона/И пјевала Kyrie eleison«, а Томаса Мана , да поводом нацистичког спаљивања књига у свибњу 1933. изјави: »Тко пали књиге, палит ће и људе«. Хајнеове ријечи су јека ранијих стољећа, након што је инквизиција већ протутњала еуропским континентом, а Манове су одаслане у будућност обиљежену плинским коморама и крематоријима и одјекују као опомена и данас. Спаљивање књига било је увертира у »кристалну ноћ«, а она пак дозирана ескалација према »коначном рјешењу«, затирању сваке различитости, једноумљу и, у коначници, до злочина неуспоредивог с било чим у повијести – пише Лешаја у »Књигоциду«.

Како се наводи у опису пројекта, изложба/акција зове се »Отписане« јер се уклањање и уништавање књига најчешће прикривало навођењем отписа као легитимног, уз обавезне саморазумљиве изјаве о неподобним књигама, писаним на ћирилици, идеолошки неприхватљивим, опасним, штетним и непотребним.

– »Отписане« недвосмислено ситуирају уништавање књига у друштвени контекст у којем се уништавање »неподобних« споменика и књига догађало истовремено с рушењима кућа и убијањима »непоћудних« грађана, изван и прије ратних операција, те је зато посвећена 20. годишњици »војно-редарствене акције Олуја«, завршне војне операције онога што се назива »Домовинским ратом«.

У спомен на политичку логику којом су изгнани и убијани људи, изложба/акција »Отписане« враћа избациване књиге у јавни архив доступан свима – објашњавају организатори изложбе/акције.

»Отписане« су направљене у сурадњи с пројектом »Јавна књижница« који воде Томислав Медак и Marcell Mars. Пројект тематизира идеју јавне књижнице као институције опћег права на знање, изузетка од тржишта и друштвене солидарности која је, као и многи други јавни и заједнички ресурси, подвргнута интензивној комерцијализацији и притисцима који укидају простор заједничког. Осим документарних материјала, прикупљених »отписаних« књига и скенера за њихово дигитализирање, изложба/акција укључује радове и перформансе умјетника Антониа Гргића, Синише Илића, Божене Кончић-Бадурине, Синише Лабровића и Луизе Марган. Више о пројекту »Отписане« може се дознати на страници www.otpisane.org.

Књиге о народним херојима
Овај пројект подсјећа да је деведесетих у Хрватској из школских, творничких, јавних и специјалних књижница, бивших домова ЈНА, друштвено-политичких организација и приватних библиотека због идеолошки непоћудног садржаја, због писма којим су писане, због етничке или политичке припадности аутора, уклоњено и уништено више стотина тисућа књига које су завршиле у контејнерима, на улици или у рециклажи. Међу књигама које су прикупљене у акцији нашли су се, примјерице, српски пријеводи »Winnieja Pooha« и »Петра Пана«, популарни наслови попут серије »Највеће светске мистерије«, збирке југославенске поезије, Владимира Назора, Десанке Максимовић и Душана Радовића, те много књига везаних уз повијест Југославије и НОБ, као и низ књига социјалистичке и марксистичке теорије. У категорији социјалистичке и марксистичке литературе истичу се књиге о бројним народним херојима НОБ-а попут Раде Кончара и Наде Димић, затим о Титу, али и о положају жена у бившој Југославији.

Отпис књига из Прве ријечке хрватске гимназије

Неки од примјера из Лешајине књиге су случај уништавања књига из Градске књижнице у Корчули, чишћење књига из Гимназије у Пули, чишћење књижног фонда из библиотеке Горњоградске гимназије у Загребу..., а као примјер наведен је и отпис књига из Прве ријечке хрватске гимназије о чему је у листопаду 2006. писао »Нови лист«. Тада су у баји за смеће завршиле књиге о социјализму, док су међу одбаченим дјелима превладавала она српских аутора. Кључ за отписивање књига био је очито идеолошке природе, а неким се чудом у баји нашла и брошура о »Ритуалу римском« Бартола Кашића. Уз Кашића у баји су, између осталих, завршили и Симо Матавуљ, Ервин Шинко и монографија о Јасеновцу. Како нам је тада објашњено, према Закону о ревизији и реинвентаризацији школског књижничног фонда отписана је непотребна грађа, а остављена она која се сматра потребном у сврху подучавања и лектире. Укупно је отписано 70-ак књига. Заједничко обиљежје свих тих случајева је да су бацане »неподобне књиге«: српске, екавицом или ћирилицом писане, од »нехрватских« издавача штампане и нарочито »идеолошка« литература.

Феномен »чишћења књижница« Анте Лешаја сматра кључним симптомом климе искључивости која је обиљежила социјални преврат започет 1990. године, а магазин »Feral Tribune« то је назвао »књигоцидом«. У књизи »Књигоцид: Уништавање књига у Хрватској 1990-их« Лешаја ову појаву детаљно документира те разматра како је потицана, формално-правно оправдавана и које су биле могућности законског санкционирања починитеља. Како наводи аутор, непоћудне су књиге ревно уклањане не због неког закона који би то прописивао, већ због опће друштвене климе која је то чишћење потицала, а чему свакако није помогла непрецизност правних аката који су регулирали дјеловање јавних књижница, уз често позивање на појмове »застарјелих«, »непотребних«, »неактуалних« књига, чији су неодређени садржај по властитом нахођењу одређивали локални чувари националне културе.

Интензитет нетрпељивости

Анте Лешаја у својој се књизи бави уништавањем књижне грађе у Хрватској од 1990. до 2010. године, дакле, у раздобљу од двадесет година. Као два основна разлога ради којих се одлучио бавити овим феноменом, спомиње своју особну повезаност са случајем који је кроз бројне написе постао познат као »бацање књига у контејнер за смеће у Корчули«, а други је разлог изненађујући интензитет нетрпељивости према Другоме и искључивост – политичка, национална, етничка и идеолошка – у вријеме »преврата деведесетих«, с припадајућим и већ пуно пута у повијести виђеним трагичним посљедицама – убијањима, разарањима имовине и уништавањем споменичке баштине.

Подаци до којих је дошао Лешаја су застрашујући: тијеком 1990-их из хрватских је књижница, према грубој процјени, одстрањено готово 2,8 милијуна књига или 13,8 посто укупне грађе. Службено, радило се о »отпису књига«, уобичајеном поступку и у свијету за дотрајале књиге. Књига документира и уништавање споменика антифашистичке борбе – њих је деведесетих уништено око три тисуће. Како у чланку објављеном у »Билтену« наводи Игор Ласић, с обзиром на просјечне околности у бранши прописује се отписна квота, односно највиши постотак годишњег смањивања затеченог књижног фонда. Но, службени подаци о књижницама у Загребу посљедњег десетљећа 20. стољећа, а слично је тада било и другдје по Хрватској, откривају да је кроз више година отписивање било пак до три и пол пута веће од зацртаног.

Страдавала су примарно дјела српских и црногорских писаца те ријетких актуалних хрватских дисидената. Такођер су једнако лоше пролазила издања тискана на екавици и на ћирилици, односно она која су задовољавала једно од та два мјерила. Било је довољно и да накладник буде из Београда или Новог Сада, понекад и Сарајева – таква се грађа очито сматрала крајње непожељном – истиче Ласић.

Пише: Ким Цуцулић

 

Извор: NOVI LIST

 

Везане вијести:

"Књигоцид - уништавање књига у Хрватској 90-их" - Jadovno 1941.

Освета спаљених књига - Jadovno 1941.

Промоција књиге Анте Лешаја "Књигоцид-уништавање књига у ...

УНИШТАВАЊЕ КЊИГА УЗ ПОДРШКУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ ...